Savremena audiološka dijagnostika podrazumeva primenu čitavog spektra ispitivanja radi dobijanja što preciznijih podataka o stanju čula sluha. Tonalna liminarna audiometrija je u svakodnevnoj kliničkoj praksi osnovno sredstvo za ispitivanje stanja sluha. Ona se sprovodi pomoću elekroakustičnih aparata – audiometara, koji su u današnje vreme u potpunosti digitalizovani. Oni proizvode čiste tonove u rasponu od 125 do 16000 Hz i sa pojačanjem svake frekvencije za 1 ili 5 dB u opsegu od 0 do 120 dB. Njima se ispituje vazdušna (preko slušalica) i koštana (preko vibratora) vodljvost zvuka. U rutinskoj kliničkoj proceduri ispituje se obično frekventni opseg od 125 do 8000 Hz (referentne frekvencije od 500,1000, 2000 i 4000 Hz). Ovom metodom se praktično ispituje prag čujnosti čistim tonovima i u zavisnosti od stepena pojačanja pojedinih frekvencija stanje sluha se može oceniti kao normalno (0-25 dB), blago oštećenje (25-40 dB), umereno oštećenje (40-55 dB) umereno ozbiljno (55-70 dB), ozbiljno (70-90 dB), veliko oštećenje (90 dB i više). Ispitivanje referentnih frekvencija ima najveći značaj s obzirom na to da se radi o području ljudskog govora i njihov pad ispod 40 do 50 dB onemogućava normalan socijalni kontakt. Vrednosti pojačanja pojedinih frekvencija unosi se u mrežni koordinatni sistem koji se naziva audiogram. Prema izgledu krivih za vazdušnu i koštanu provodljivost i njihovom međusobnom odnosu procenjuje se kvalitet sluha (perceptivno, konduktivno, mešovito oštećenje).